Od detinjstva smo navikli da tragamo za odgovorom na pitanje „Zašto“. Sigurno ste se sreli sa onim 1000 Zašto i 1000 Zato! „Zašto“ nam je postala navika. Kada se god nešto dogodi, nama ili nama bliskim ljudima ili čak i nepoznatim ljudima, gotovo automatski ćemo se pitati zašto se nešto desilo, ili nije desilo. Veliki broj nas se neretko zapita Bože zašto meni, zašto ja, ili zašto tom detetu ili zašto taj dobar čovek pored toliko onih koji to nisu i sl. Teško da imamo dan u životu u kojem se ne zapitamo Zašto? Sinonimi ove reči su: zbog čega, iz kakvog razloga,  otkuda:  radi čega, u koju svrhu ili što bi rekli „za čije babe zdravlje“.  „Zašto“ nas nekako vodi u smeru otkrivanja uzroka[1]. Isto tako zašto je nekako veoma blisko sa naukom koja sumnjom teži da otkrije uzroke i tako shvati, kako kažu, suštinu tzv. objektivnog sveta.

Neretko od ljudi sa kojima se susrećem u psihoterapijskom odnosu čujem da kažu: znam zašto, ali ne znam zašto to još uvek radim, zašto ne prestanem/ne prestane, zašto još uvek, šta da radim sa ovim što znam. Kada ovo slušam imam utisak da nas pitanje „zašto“ vodi do izvesnih odgovora, a onda ponovo imamo potrebu da se pitamo, a zašto sad ovo i tako kao da pitanje „zašto“ u ne malom broju situacija vodi u začarani krug „znanja“ koje nas vodi u dalju potrebu za još većim znanjem – postavljanjem novog pitanja zašto, a ne do olakšanja ili razrešenja ili stvarnog razumevanja.

Steže me u raminima, stisnu mi se grudi, osećam se toliko nervozno da bih odmah da pobegnem – znam da to ima veze sa njim, svaki put kada razgovaramo trudim se da ostanem mirna, a onda osetim da me on napada, da se gušim i tada mi počne to stezanje u grlu i ramenima i plućima i ta nervoza i moram da pobegnem. Ovo mi se ne dešava sa drugim ljudima, samo sa njim, zašto?  Ovakva i slične priče su neretke na psihoterapiji. Kao da znanje koje dobijemo tragajući za odgovorima zašto u jednom broju slučajeva nije dovoljno.

Koliko često pitate sebe: Kako nešto biva?

Reč „kako“ [2] možemo shvatiti u smislu kakvoće, kakvo nešto jeste i onda se pitamo o svojstvima, osobinama, o kavlitetu, o vrednosti nečega. Takođe, možemo je razumeti i u značenju upitne reči, a i u nizu drugih značenja. Npr. bogzna kako – jako, vrlo; kako Bog da – kako bude, bilo kako;  kako (da) ne – dakako, naravno, nego šta;  kako (je) si, ste – uobičajeno pitanje o zdravlju; kako je, tako je –  znači mirenje sa nekim stanjem, situacijom; kako-tako – na neki, ne baš lak, zadovoljavajući način, nekako; podnošljivo; i (te) kako, i (još) kako – vrlo, veoma, u punoj meri, sasvim sigurno, bez sumnje.

Samo gledanje u značenja ovih reči upućuje na bogatstvo koje nosi „kako“ za razliku od „zašto“. Zapravo „kako“ nas vodi ka kontektsu. Geštaltisti bi kazali ka pozadini, naspram figure, onoga što je uočljivo, vidljivo, što muči, što nam je poznato.  Isto tako, „zašto“ je uglavnom podržano onim što mislimo, logičnim, onim što dolazi sa korteksom, a „kako“ onim što vidimo, što je čulno, telsno, doživljajno dakle više podržano emotivnim i intuitivnim mozgom. Ovo razlikovanje ne isključuje jedno drugo, već ga uključuje sa razlikom u pretežnosti. U „zašto“ pteteže kognitivno, logično, misaono, analitično, a u „ako“ telesno, senzorno, doživljajno, osetilno.

Kako se osećam pred njim? Ovo pitanje vodi nas da doživimo to što osećamo, da ostanemo izloženi toj patnji, da gledamo u nju i da se pitamo kako se to ona događa. Da primetimo da u ovom kontekstu sada i ovde i nema razloga za bojazan, za strah, za pokret bežanja – ovo obično shvatimo nekoliko sati ili dana nakon što „incident“ prođe. Zapravo ostanemo zapitani odakle mi sada ovakvo osećanje, ovakav doživljaj kada im ovaj kontekst u kojem se sada nalazim nekako ne odgovara. Ako nastavimo sa pitanjem „zašto“ biće to veoma puno analize, zaključivanja, ideja, objašnjenja ali obično ne i značajnog umirenja. Međutim ako dozvolimo sebi da ostanemo sa doživljajima, sa tom patnjom, telo će nas odvesti do pravog konteksta. Dobićemo odgovor na pitanje kako je nastala naša patnja, a ne zašto.

Otkrićemo kontekst koji je potpuno u saglasnosti sa takvim osećajima, sa takvom patnjom, sa takvim strahom, takvom stegnutošću, potrebom da pobegnemo. Svako od nas ima svoje iskustvo koje je kotnekst onoga što se sada dešava. Npr. to bi moglo da bude iskustvo koje smo doživeli daveći se na moru dok nas je otac učio da plivamo. Sa puno poverenja smo mu se predali, imali smo 7-8 godina, i onda nas je on pustio da potonemo, to iskustvo gušenja, stezanja, straha, potrebe da pobegnemo ostalo je zapamćeno u našem telu i zaboravljeno u našem umu. Veoma retko je dovoljan samo jedan ovakav događaj, mada ne i nemoguće. Obično je traumatsko iskustvo povezano sa ponavljanjem, dužim trajanjem i sl.  Kada se susretnemo sa onim u koga imamo puno poverenje i kada nas on na ovaj ili onaj način uznemiri naše zaboravljeno iskustvo je ponovo tu, ponovo ga doživljavamo ali više ne znamo da je ono tu, niti da nikad nije ni otišlo iz našeg telenog pamćenja, niti da ima veze sa ovim što se sada dešava.

Mogli bi reći da smo zapravo dobili odgovor na pitanje „zašto“ i to je jednim delom tačno. Međutim bez doživljavanja ovog „kako“, bez ponovnog iskustva patnje koja se nekada dogodila u sad i ovde i koje sada postajemo potpuno svesni – potpuno, ne samo da se sećamo događaja već i doživljaja u vezi sa tim, da se setimo i osetimo kako nam je sve to bilo strašno, odgovor na „zašto“ neće biti od veće važnosti.

Evo, kratko, verovatno i nedovoljno i nedorečeno, svakako u doboroj nameri da vas podržim da se setite i pitanja „kakao“ i da ga što češće postavljate sebi – Kako mi se ovo dešava? Kako ja pravim da mi se ovo dešava? i sl., ne plašeći se svojih doživljaja i osećanja ma kako ona izgledala, jer čim ste u prilici da ovo čitate to već znači da ste preživeli šta god da je u pitanju.

[1] Rečnik srpskog jezika, Matica srpska (2007), „Svako zašto ima svoje zato – svaka stvar ima svoje objašnjenje, svaki uzrok ima svoju posledicu“, str. 425

[2] Isto,  str. 516